Поводом обележавања Међународног дана заштите животне средине, Народна библиотека“Душан Матић“ расписала је литерарни конкурс  на тему „Прљаво или чисто – није исто“. 

У категорији ученика од 5. до 7. разреда, ученица 6.разреда наше школе, Николина Јовановић освојила је прву награду.

У наставку текста можете прочитати њен рад. 

Честитамо Николина! 

Прљаво или чисто, није исто       

Екологија, односно заштита животне средине  је увек добра тема за размишљање. Чињеница је да смо ми као појединци, барем тако мислимо, ситни загађивачи животне средине; да нисмо битни, да је наш  негативни учинак  мали  и да ми ту ништа не можемо. Можемо!  И те како можемо. Од ситног брашна  да направимо мирисни хлеб, од ситних зрнаца песка блокове, од блокова зидове кућа за живот људи. Размишљајући о свему сетила сам се једне занимљиве догодовштине.

Излазим из куће, помислих „какав диван дан“. Бацила сам поглед на прелепо плаво небо прошарано где-где  беличастим облацима. Кроз бујну, зелену крошњу тек  олисталог ораха у мом дворишту  топли зраци сунца ми милују лице и маме осмех. Све мирише на пролеће и трава и лишће и ваздух. Неко узбуђење ме води, крећем према граду. У глави ми се врти познати рефрен , певушим га тихо. “Уметница мора бити здрава , бити здрава, бити здрава…бити, бити, бити или мора, мора, мора“. Ма није ни  битно, битно је да је мени лепо. Убрзавам  корак у темпу песме, међутим, моје чуло мириса пробудило је гладну звер у мени. Прошла сам поред пекаре. Улазим унутра , не жалим новац , потрошићу свих сто динара, купујем пециво, њам! Јао,  како сласно мирисе ! Окрећем се и излазим ,међутим у том тренутку стајем на своју одвезану пертлу , саплићем се и падам. Моје пециво откотрљало се до ивичњака а ја лежим на бетону и гледам у пса  који весело маше репом.  У глави ми добује: „Уметница мора бити здрава, бити здрава , бити здрава, бити здрава, мора, мора, мора! Ма ова уметница је здрава , али сада је гладна, прљава и обрукала  се пред гомилом људи а пас који весело маше репом јој једе пециво. Устајем, тресем прашину са себе, везујем пертле. Те пертле ће увек остати мистерија за мене, увек их вежем и никад нису везане;  ваљда ме због тога у школи зову  госпођица Пертла , не знам. Да се вратим на тему. Љутито гледам у пса  јер ми је појео доручак , а он задовољан и даље маше репом, Окрећем се и одлазим. Онда у једном тренутку бацих поглед  на место где сам  до малопре лежала, остале су  разбацане салвете , кеса и папир од пецива . Неки осећај обавезе  и гриже савести ме је натерао да се вратим , покупим неред који сам направила и све то бацим у канту за смеће. Као да сам тек тад отворила очи. Свуда око канте за ђубре су разбацане  пластичне флаше, папир, жваке , опушци цигарета;  као да никоме није битно.  А тако је мало потребно, само да свако покупи за собом. Тако бисмо сачували и своје окружење и природу.  Тако би и природа сачувала нас и наше будуће генерације.

И за крај само бих да поставим  једно  питање: “И, шта ћемо сад?“

Николина Јовановић
Ученица шестог разреда
Школа за музичке таленте
Ментор, Весна Антић, професорка

Фотографије преузете са фб странице Народне библиотеке „Душан Матић“.